Tri pokušaja uskrsnuća

Skoro pa u isti dan pojavila su se tri (slovima: tri) što stara, što nova, a pretežno domaća časopisa. Sa stripovima. Pamet staje, a?

Godinama prednost: prvo ćemo o novom Endemu čiji se jedanaesti broj kamuflirao heavy naslovnicom Bojana Tarticchia i natpisom Heavy Endem. Dok su te citatno-medijske igre ona uobičajena fanzinska zafrkancija na koju smo od Endemaca navikli, sam sadržaj zapravo me navodi na neke druge misli. Počinjem se, naime, pitati nije li Endem prerastao samog sebe? Dio razloga za to pitanje, vrlo je moguće, proizlazi iz nedavnog relativnog neuspjeha Best of Endema na kioscima. Od otisnutih pet-šest tisuća primjeraka prodalo ih se pet-šest stotina. Možda sedam. I dok je sama cifra utrostručenje inačnih Endemovih brojeva i pokazatelj da se broj stripoljubaca u domovini nam još kreće troznamenkastim brojevima, neuspjeh je relativan jer se zovu Best of Endemovih šarenih korica odazvalo premalo kupaca da bi Endemovo kioščarenje učinilo rentabilnim. Tako nam se Endem vratio u fanzinske vode i rezultat je gorespomenuti Heavy. I moje pitanje.

Heavy, naime, ima, ako ne predobre, a ono preozbiljne stripove za fanzin. Sve serijal do serijala (Seńor do Metle, Pimpeki do Funnya...), sve dugi stripovi, sve materijal koji bi bolje pristajao - komu, čemu? - reviji! Malo neobaveznog, malo fanzinskog. I sad se ja pitam ima li Endem kao fanzin daljnjeg smisla? Korak na kioske bio je velik korak naprijed, dok je povratak na fanzin podjednako velik, možda čak i veći, korak nazad. Barem se to meni tako čini. Ali, možda je bolje da šutim. A zašto, reći ću vam uskoro.

Drugi časopis iz preduskršnjeg trojstva dugonajavljivani je Reporterov Comixer. Iza tog naziva i Štefove naslovne stranice sakrila se mnogoglava beštija stripoholičarska -- Prle, Smog, Misch, Krkljanac, Salvatore... Momci su odlučili ne propustit priliku (čovjeka s viškom para) te su okupili sebe i još ponekoga (Štefa, Sudžuku, Matakovića, Macana...) i spuknuli na kioske najveseliji od tri stripska događaja tog bogatog tjedna. Najveseliji ne samo zato što su stripovi unutra gotovo isključivo humorističko-zabavljačko orijentacije (s primjesama undergrounda), već i zato što čovjeka primi dobar feeling kad uhvati Comixer u cape. Barem mene (čuo sam, inače, prigovor i na porozniji papir i na underground komponentu i još valjda na ponešto). A dobar feeling nema veze s amaterizmom niti s profesionalizmom, nema je ni s kvalitetom ili nekvalitetom. Dobar feeling ima, zato, puno veze s dobrom zabavom: zabavom onih koji su stripove radili i zabavom (pertpostavljenom) onih koji će se tim istim stripovima osladiti.

Osobno se vjerojatno nikad ne bih usudio smiksati časopis kakav je Comixer ispao, iz straha da ne bi tako dobro ispao. Ali, rekao sam, bolje da šutim. A zašto, reći ću vam uskoro.

Treći časopis plimnog stripskog vala dolazi nam u drukčijoj režiji i tjeran drukčijim mentalnim sklopom. Riječ je o Grafitima, časopisu koji puca na školsku djecu i, budući da mu je preko pola sadržaja stripsko, na stripoljupce koji imaju školsku djecu. Iza Grafita ne stoji grupica autora u njuškanju za lebensraumom, već firma s novcima (Profil) te samo jedan entuzijast, čitalačke provenijencije.

Sad, ja bez predrasuda ne bih mogao kao ni bez disanja, pa nije ni čudo da na Grafite gledam kroz dioptriju predrasuda koje sam na brzaka stvorio o njihovom uredniku Tihomiru Tonkoviću, dugogodišnjem zaljubljeniku u strip koji nije prezao od toga da, sastavljajući časopis, najprije zadovolji sebe. I dok bih ovdje mogao gunđati o malo starinskom pristupu (i s pola volje pravdati to nužnošću pedagoške prolaznosti sadržaja kod učiteljičica) ili o pacerskim greškama u prelomu preko kojih Tonković pomalo neozbiljno prelazi, neću to učiniti (a kao nisam, a?) iz jednostavnog razloga: što mi je bolje da šutim. A zašto? Odmah ću vam reći.

Kroz onih nekoliko ratnih godina, kada je entuzijazam bio velik, a frustracija nemogućnostima još i veća, po nebrojeno bismo se puta našli nas nekolicina generacijskih kolega pa bismo trabunjali o časopisima kakve bismo voljeli raditi i čitati, radili kalkulacije, zdvajali nad iskalkuliranim rezultatima pa odustajali, odustajali i opet odustajali. Jest: nije bilo para ni sponzora, distribucija je bila nikakva, svi lopovi i vremana teška, ali činjenica je da smo trabunjali puno i napravili (zajedno) ništa.

Zato mi je bolje da šutim.

Jer Endem je izgurao jedanaest brojeva, pokušao na kioscima, neuspio, ali ga to nije slomilo i on ide dalje. Ja tu mogu kenjati oko toga je li trebalo ovo ili ono, ovako ili onako, ali momci ne kenjaju, momci rade i postižu nešto. A ja ne.

I zato mi je bolje da šutim.

Jer stripoholičari nisu odustali kad su morali plivati kroz kenju bandoglavog financijera. Zagrizli su metak i izgurali časopis i u njemu svoje furke, svim kompromisima uprkos. I uz to nisu ni digli ruke od Stripoholica u kojem guraju još svojije furke, grebareći se za paru tu i paru tam da isfuraju taj kolor za naslovnu. Oni rade i postižu nešto. A ja ne.

I zato mi je bolje da šutim.

Jer Tihomir je durao i gnjavio i predlagao dok nije istjerao časopis u petnaest tisuća pokušaja kojim će neki kolporteri pokušati zaraziti školsku djecu za našu zajedničku pasiju. I neka časopis nije savršen, i neka mu se ima štošta za prigovoriti, on ga je otjelotvorio. A ja nisam.

I zato mi je bolje da šutim.

Ne da ću zaista i zašutjeti. Grist ću se što mi nije za rukom pošlo što i Endemcima, što i Stripoholicima, što i Tihomiru, ali lajat ću i dalje. Lajat ću da makar ponekom (Vama?) svrnem pažnju na dobre stvari koje dobri ljudi rade, lajat ću jer je to sve što znam, a želim učiniti sve što znam, pa makar to i ne bilo mnogo, jer samo ću tako imati obraza lajati dalje.

Malo me svaladao umor i malo me objahala depra pa nemojte sve što ovdje piše shvatiti smrtno ozbiljno. Shvatite samo ono bitno, popnite se na nebodere i uz pun mjesec pustite dobar glas.

Tri nova časopisa u jednom tjednu! Neka srce pjeva! Vauuuuuuuuuu!

Pišite Cecileu Q.

Copyright Cecile Quintal, 1997. Svakog tko nedozvoljeno umnoži, cijepit ću protiv bjesnoće. Ako imate pitanja, prijedloga ili pritužbi, pišite mi!